Možemo je zvati kriza ili revolucija, zavisno sa kog kontinenta gledamo, ovo je jedna od najbitnijih tema u istoriji sveta časovnika koju svaki novi zaljubljenik treba pročitati, a iskusniji se podsetiti.
Uvod u istoriju
Počnimo od činjenice da je pre krize, koja je vrhunac dostigla krajem 70ih, švajcarska industrija satova bila odgovorna za 92% celokupne svetske produkcije – drugim rečima bez konkurencije. Ova industrija koja je sa jedne strane jako tradicionalna, je uvek bila inovativna i težila ka unapredjivanju komponenti, tehnologije i preciznošću mehanizama (znamo za tourbillon).
Kvarcni mehanizam je jedan od produkta te težnje, pa hajde da potrošimo par reči na njegovu istoriju. Postoji nešto što se zove “pijezoelektrični efekat” gde kvarcni kristali osciliraju u naizmeničnoj struji, koji je suština rada kvarcnih mehanizama. Taj efekat je otkriven davne 1880. godine od strane francuskih fizičara Jacques i Pierre Curie (Žak i Pjer Kjuri), ali frekvencija vibracija je bila previsoka da bi imala ikakvu primenu u merenju vremena. Šezdeset godina nakon ovoga Warren Marrison i J. W. Horton otkrivaju način kako da spoje vibrijajući kristal sa električnim motorom sa stabilnom frekvencijom. Ovo je rezultiralo prvim elektronskim kvarcnim časovnikom, napravljenim u Bell Telephone laboratoriji u Nju Jorku 1927. godine, nakon čega sledi usavršavanje i razvijanje tehnologije u Americi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj.
Kvarc ima konstantnu vibraciju čija je precizost idealna za merenje vremena, bez obzira da li je struja koja prolazi kroz njega visoka ili niska. Problem nastaje kada je izložen promeni temperature, pa su iz tog razloga prvi časovnici imali kristal zatvoren u čauri sa kontrolisanom temperaturom (kasnije se eksperimentisalo sa vakumom kao rešenjem).
Dakle koncept kvarcnog mehanizma je bio jednostavan, ali nepraktičan usled ovih problema narednih nekoliko decenija. Kako je razvoj napredovao i problemi se otklanjali, namera za primenom ovog mehanizma u ručnim satovima je bila očigledna. Rešenje je bio “lako” – smanjiti veličinu mehanizma na manje od 3 kubna centimetra i spustiti potrošnju struje. Longines, Omega i Hattori (odnosno Seiko) su jedne od kompanija koje su se usmerile ka razvijanju i minijaturizaciji.
Prvi kvarcni časovnici
U narednom periodu svet je video prve komercijalne časovnike sa novom tehnologijom. Iako ne sa kvarcnim mehanizmom, treba spomenuti čuvenu Bulovu Accutron, predstavljenu 1954. koja funkcioniše po principu vibracije zvučne viljuške, čiji je mehanizam osmislio švajcarski inženjer Max Hetzel. Nakon ovoga sledi Hamilton koji je 1957. lansirao model 500, sat napajan od strane baterije. 1963. Seiko nakon višegodišnjeg istraživanja predstavlja prvi džepni, ili bolje rečeno “stoni” kvarcni hronometar QC-951, namenjen kao merač za mornaricu ili sportske discipline.
Seiko je verovao u ovu tehnologiju, njegovu preciznost i potencijalne benefite i kako danas znamo je triumfovao u ovoj tehnologiji. Međutim bitno je spomenuti Longines, koji je udružio snage sa inovatorom Bernard Golay-jem u razvoju kompaktnog kvarcnog mehanizma nazvanog Ultra-Quartz, preciznijeg od bilo kog komercijalnog časovnika do tada. Predstavili su prototip sa dokumentacijom u Ženevi avgusta 1969. i najavili da će proizvodnja uskoro početi. Po svemu sudeći Longines je imao prednost nad ostalim kompanijama koje su se utrkavale, među kojima su bili Seiko, Girard-Perregaux, Omega i švajcarski konzorcijum CEH (Centre Electronique Horloger, čiji je član bio Longines).
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije, tačnije novembra iste godine, Seiko je taj koji obelodanjuje prvi ručni kvarcni sat za produkciju – Astron. Predstavljen u 18-okaratnom zlatnom kućištu, napravljen za taj mesec u svega 6 primeraka (tačan broj totalne produkcije je nepoznat, ali se online spominje cifra od 100-200 primeraka), sa agresivnim sloganom “jednoga dana svi satovi će biti pravljeni na ovaj način”.
Ultra-Quartz je trebao biti prvi kvarcni ručni sat, ali Longines nije uspeo na vreme da usavrši prototipove za produkciju, koja je počela nekoliko godina kasnije (na kraju je napravljeno svega nekoliko stotina Ultra-Quartz-a). Uporedo japanskom konkurentu CEH je razvio nekoliko mehanizama pod nazivom Beta i 1970. na Bazelu predstavljaju Beta 21, kao prvi švajcarski kvarcni mehanizam. Iako su se druge države zahuktavale za ovu tehnologiju, unutar švajcarske nije bilo mnogo interesovanja za istu – tradicionalna zemlja je odlučila da odustane od projekta i da se osloni na svoju dugu istoriju i reputaciju.
Period posle 1969. godine
Nakon ovoga sledi razvoj i rapidna popularnost kvarcnih časovnika koji su pružali veću preciznost sa manje internih delova (čitaj prostijoj produkciji) i time sve manjoj ceni. Japanci su bili ti koji su predvodili ovaj novi talas i dominirali zajedno sa Američkim kompanijama sedamdesetih godina prošlog veka, dok je ovaj period za švajcarsku industriju bio razaravajući.
Između 1970. i 1983. broj švajcarskih kompanija je spao sa 1600 na čitavih 600, dok je broj ljudi u industriji spao sa 90.000 na 28.000. Ovo je najviše pogodilo brendove koji su bili u porodičnom vlasništvu i nisu imali podršku većih kompanija da im pruže dozu finansija kroz ovaj težak period. Nedostatak inovacija uz sve ostale faktore je uticao na nepopularnost mehaničkih satova jer su bili vidjeni kao nedovoljno precizni, kompleksni i preskupi.
Do 1978. kriza dostiže vrhunac, te su Švajcarci morali preduzeti mere spasenja. ASUAG (Allgemeine Schweizerische Uhrenindustrie AG) i SSIH (Société Suisse pour l’Industrie Horlogère), dva vodeća tela švajcarske časovničarske industrije su angažovala dve ključne osobe, čije su odluke donele radikalne promene – Ernst Thomke i Nicolas George Hayek. Thomke je bio angažovan od strane ASUAG-a da uprosti i rekonstruiše proizvodnju mehanizama, udruživši sve dostavljače pod jednom kompanijom, nazvanom ETA.
Cilj ETA-e je bio proizvodnja zajedničkih mehanizama, kako mehaničkih tako i kvarcnih, podela troškova i profita i ubrzanje proizvodnje, ponajviše kvarca.
Uprkos tome progres je tekao sporo i švajcarska je i dalje gubila tržišni udeo. Thomke je imao ideju za proizvodnjom pristupačnog sata, medjutim banke nisu odobrile investiranje. On kontaktira tada Hayeka, predstavlja mu svoju ideju i uz njegovu pomoć osiguravaju finansiranje. Banke angažuju Hayeka marta 1983. koji predlaže spajanje dva tela u jedno, ASUAG i SSIH postaju SMH (Société de Microélectronique et d’Horlogerie), nova organizacija, preteča Swatch grupacije. Ubrzo nakon toga počinje razvoj sata sa švajcarskim kvalitetom i niskom cenom u novo-osnovanoj organizaciji sa Hayekom postavljenim kao ključnom osobom.
Sa tada provokativnim marketingom (neuobičajenim za švajcarsku industriju) Swatch satovi su predstavljeni na brojnim svetskim tržištima. Imali su plastično kućište, kvarcni mehanizam (koji je imao znatno manje pokretnih delova u odnosu na mehanicki) i sa skoro potpuno automatizovanom produkcijom. Swatch je za kratak period postao svetski hit, fenomen pop kulture i za nepune dve godine je prodato više od 2.5 miliona primeraka. SMH 1998. postaje Swatch grupacija, u narednom periodu kupuje mnogobrojne brendove (među kojima su Blancpain, Breguet, Longines, Omega, Hamilton i drugi) i postaje najveći proizvodjač satova na svetu.
Kvarcna kriza je bila pogubna i za Nemačku industriju, koja je pokušala da se spase na sličan način kao švajcarska, ali bezuspešno. Brendovi kao što su Kienzle i Dugena su preživeli tranziciju i postali najpoznatiji lokalni brendovi, dok je nemački “haute horlogerie” potpuno isčezao. Tek kasnije nakon ujedinjavanja Glashütte-a i ponovnom tražnjom za mehaničkim časovnicima se industrija oporavlja i kao što danas znamo kompanije kao što su Glashütte Original, Nomos i A. Lange & Söhne (o čijem Datograph-u često maštam) posluju jako i konkurentno.
Oporavku i revoluciji mehaničkih časovnika je pomogao i čuveni Jean-Claude Biver, koji je dok je bio član Omege i radio uz Hayeka, otkupio kao partner prava za ime Blancpain (danas mlađim generacijama poznat kroz nedavnu Swatch kolaboraciju 50 Fathoms-a) i 1983. pokrenuo ponovnu produkciju mehanizama pod sloganom “Blancpain nije nikada imao kvarcni mehanizam i nikada neće imati“. Biver kao marketinški genije je predvideo da dok se cela industrija okretala kvarcu, postojala je klijentela koja je bila i dalje lojalna i zainteresovana za mehaničke komplikacije.
Uspehom Blancpaina ostale kompanije kao što su Patek Philippe, Cartier, Vacheron Constantin i Audemars Piguet su bile motivisane da se vrate staroj stazi i ponude istoj klijenteli konkurentske proizvode. Nakon ovoga je sledila potražnja za vintage satovima, ponajviše od strane italijanskih kolekcionara, potom novih kupaca sa dubokim džepom koji su tražili nešto drugačije, što je sve rezultiralo promenom tržista u ono kakvo danas znamo.
Kraj krize
Možemo reći da je kvarc definitivno dobio ovaj rat, ali tradicija mehaničkih časovnika je preživela i ovu krizu i talas digitalnih satova i preživljava eksploziju pametnih satova, koji trenutno dominiraju, ako ih možemo smatrati satovima zapravo. Primera radi, Apple Watch je pretekao celu švajcarsku industiju 2019. godine prodavši do tada 31 milion primeraka širom sveta, dok je cela švajcarska industrija kombinovano rezultrala prodajom 21 miliona satova.
Trenutno postoji vise od 700 švajcarskih kompanija koje proizvode satove (većina njih locirano u Neuenberg kantonu) i radi više od 44.000 ljudi u ovoj industiji – broj manji nego pre krize, ali ako uzmemo u obzir da se većina mehanizama sklapa robotizovano, ovaj broj je zapravo visok. Tržište mehaničkih satova nije ugoroženo više jer je postalo zasebna kategorija, da ne spominjemo tržište vintage satova koje je svet za sebe i tema za neku drugu priliku, ali ostaje nam da vidimo u kom pravcu će se ovo razvijati sa novim izazovima.
