Sat nad satovima: časovnik vojvode Živojina Mišića

Privilegija i čast. Istorija i umetnost. Poznato i nepoznato. Sat nad satovima. Ličnost na ličnostima.
Vojvoda Živojin Mišić.

Sve su to reči kojima može ukratko da se opiše ovaj tekst. Ali nije toliko jednostavno i ne želim da bude tako kratko jer ću vam napisati priču o jednom čoveku bez kojeg Srbija ne bi bila to što jeste danas. Samostalna zemlja sa junačkom prošlošću. Zemlja junaka. Napisaću vam priču o satu koji je svedok te znamenite ličnosti i junačkog podviga. Ovo je priča o satu vojvode Živojina Mišića koji ćemo oguliti od luga do luga!

Privilegija i čast

Moji su! Privilegija ili povlastica (kako bi ova reč prirodnije zvučala na srpskom jeziku) je moja jer sam među nekolicinom ljudi koji su imali priliku da vide rastavljen sat, dodirnu ga i učestvuju u njegovoj restauraciji kao i u proslavljanju ovog istorijskog časovnika. Veliko hvala ide gospodinu Srbi Mihajloviću, poznatom beogradskom časovničaru koji me je pozvao prvog dana i rekao ”ovo bi ti bilo super za emisiju, poseti nas da vidiš o čemu je reč”. Poziv takvog čoveka a pre svega osobe od znanja u oblasti časovničarstva je poziv koji se ne odbija. Sećam se da sam se tog dana vraćao sa treninga vozeći bicikl po Beogradu kada sam ne baš reprezentativan svratio na Terazije 5 pred kraj njihovog radnog vremena da vidim o čemu je reč.

Tada sam osetio da sam počastvovan. Ukazana mi je čast da budem prisutan u trenutku rastavljanja ovog časovnika i pripreme njegove restauracije. Sat u koji gledam pripadao je vojvodi Živojinu Mišiću, koji je isti dobio na poklon od komandanta britanskih jedinica na Solunskom frontu prilikom banketa na kojem su prisustvovale sve značajnije ličnosti zemalja koje su držale front sa ove naše, savezničke strane! Nakon što su prošle prve reakcije divljenja shvatio sam da osim što mi je ukazan čast meni je nametnut zadatak – obaviti stručnu ekspertizu u vezi porekla i načina izrade ovog sata kao i sve izučeno preneti ljudima širom Balkana. Prihvatio sam ovaj zadatak a rezultati istraživanja su u nastavku.

Takođe velika zahvalnost ide i prof dr Vladimiru Krivošejevu, muzejskom savetniku i gospodinu koji je rastavljen sat doneo na Terazije 5 iz Narodnog muzeja u Valjevu gde je ovaj zidni časovnik deo stalne postavke u okviru Mišićevog izložbenog kabineta (slika 3). Gospodin Vladimir mi je pomogao u početnoj fazi ovog istraživanja sa informacijama koje su bile od krucijalnog značaja za sprovođenje preciznog istraživačkog rada.

Istorija i umetnost

Počnimo od istorijskih činjenica: ko je bio vojvoda Živojin Mišić; kako je stekao svetsku slavu; na koji način je on oblikovao Srbiju; ko mu je, kada i zašto poklonio pomenuti zidni sat; gde se sat sada nalazi?

Živojin Mišić rođen je 19. jula 1855. godine u selu Struganik, južno od Mionice, na pola puta između Ljiga i Valjeva. Po završetku osnovnog i gimnazijskog obrazovanja stupa u 11. Artiljerijsku školu gde počinje njegovo vojno obrazovanje i razvijanje ljubavi prema otadžbini. Sa svojim klasnim drugovima i budućim vojskovođama Stepom Stepanovićem i Mihailom Živkovićem učestvovao je kao pitomac-narednik u srpsko turskim ratovima između 1876. i 1878. godine. Tada je stekao prva ratna iskustva, prvi oficirksi čin i prva odlikovanja. (tekst dr Aleksandra Životića, Filozofski fakultet u Beogradu za Ministarstvo Odbrane Republike Srbije; izvor)

Učio je zanat od prvog srpskog vojvode Radomira Putnika pri Glavnom generalštabu i bio je ađutant Aleksandra Obrenovića što će mu u doba Karađorđevića doneti velike probleme, te će od strane nadolazeće vlasti biti penzionisan 1904. u svojoj 49-oj godini života. Bio je i profesor Strategije na Vojnoj akademiji gde je napisao knjigu pod nazivom ”Strategija” koja je postala njegovo najznačajnije pisano delo, izučavano širom sveta na vojnim institutima i univerzitetima.

Netrpeljivost sa Karađorđevićima je bila neprestana te je iz penzije vraćen 1909. godine ali nakon niza pregovora sa kraljem o tome da u se u vojsku vrati na rang koji je imao u trenutku penzionisanja 1904. godine. Neverovatna je činjenica da su Karađorđevići, koje je tada predvodio ujedinitelj (ne volim ovu reč) Aleksandar I Karađorđević, hteli u vojnu službu da vrati na nižu poziciju čoveka koji je do tada već dokazao odanost otadžbini a povrh svega znanje u vođenju, raspoređivanju i motivisanju ratnih trupa. Netrpeljivost je bila toliko jaka da je 1913. godine Aleksandar I optužio Živojina Mišića kao glavnog krivca za upad albanskih snaga na teritoriju Srbije te je ponovo penzionisan.

Da mu je suđeno da bude junak kakvog Srbija nije imala još od Miloša Obilića svedoči podatak da je i pored netrpeljivosti sa vladajućom dinastijom pristao da predvodi srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu i to ni manje ni više preuzevši demoralisanu Prvu Armiju koja se borila za goli život u kolubarskom okrugu. Nameće se mišljenje (zaključak?) da mu je i sam kralj Aleksandar I Karađorđević dodelio ovaj nezahvalan zadatak jer u tom trenutku se činilo da srpska vojska nema teoretske šanse za pobedom nad austro-ugarskim snagama. Da li je ovim potezom kralj hteo da stavi tačku na odanost Živojina Mišića i da za okonča njegovu službu jednom za svagda ili je ipak, uprkos animozitetu koji je gajio prema Mišiću, na ovaj način priznao da je on najbolji vojskovođa kojeg Srbija ima i da je jedini koji je može izbaviti konačne propasti?!

Kolubarska bitka, vođena od 8. novembra do 15. decembra 1915. godine je, zahvaljujući Živojinu Mišiću i nikom drugom, postala i ostala simbol pobede u Prvom svetskom ratu. Postala i ostala dokaz tog čuvenog inata koji posedujemo i kojim možemo da idemo sami protiv svih. U novijoj istoriji čovečanstva nije zabeležena slična pobeda poput te jer je gotovo dvostruko brojnija i mnogostruka opremljenija austro-ugarska vojska potučena.

Umetnost pobede koju je izvojevao Živojin Mišić dodelila mu je čin vojvode srpske vojske čime je stao rame uz rame na besmrtnom spisku najvećih ikada zajedno sa: vojvodom Radomir Putnik, vojvoda Stepa Stepanović a njima trojici se kasnije prudružio i Petar Bojović. Spisak vojvoda završava se izdavanjem počasne titule generalu Luj Franšu d’Epereu.

dodatak: ukoliko želite bolje da se upoznate sa likom i delom vojvode Mišića preporučujem čitanje sve 4 knjige Dobrice Ćosića ”Vreme smrti” (pre toga obavezno čitanje ”Korena” istoimenog pisca) a naročito one pod rednim brojem dva u kojoj je opisana Kolubarska bitka. Do dana današenjg nisam pročitao bolju knjigu od te!

Poznato i nepoznato

Prilikom započinjanja ekspertize o satu vojvode Mišića bilo mi je poznato sledeće:
– sat je iz predratnog perioda (napravljen pre Prvog svetskog rata);
– sat je na poklon dobio na solunskom frontu od komandanta britanskih jedinica;
– sat je neispravan i nedostaje mu nekolicina delova;
– sat su Narodnom muzeju u Valjevu 2007. godine poklonili praunuk i praunuka vojvode Mišića (dr Jasmina i mr Jovan) kako bi upotpunili izložbeni kabinet vojvode koji su već činili njegov radni sto sa privatnim priborom, džepni sat i portret;
– sat je razbijen u komade nakon pokušaja NN lica da sat skine sa zida muzeja u potrazi za imenom proizvođača (iako je ime istaknuto velikim slovima na ciferplatu). Ova nemarna osoba je primer kako se NE TREBA ponašati u muzeju! Ostalo neću komentarisati.

To je bilo to. Na meni je bilo da detaljno istražim ono nepoznato: poreklo sata, odakle dolazi, kada je napravljen, koje je proizvodnje kao i zašto na njemu dominira otomanska (islamska) ornamentika. Bio je to zadatak koji se završio nakon više nedelja istraživanja, pretraživanja razne literature i čitanja raznih naučnih radova na temu istorije horologije, istorije otomanskog carstva, istorije upotrebe mernih instrumenata u Evropi početkom novog veka i istorije Prvog svetskog rata.

Sat nad satovima

Ovako sam nazvao sat u vlasništvu Narodnog muzeja u Valjevu koji je pripadao vojvodi Živojinu Mišiću. Zašto je ovo sat nad satovima u zemlji Srbiji? Kao prvo pripadao je vojvodi lično i krasio njegov stan u Beogradu u kome je živeo sa suprugom Nemicom Lujzom, a kao drugo ovo je verovatno najstariji očuvani sat u Republici Srbije (za koji znamo u trenutku pisanja teksta) jer sam pažljivom ekspertizom došao do zaključka da je napravljen u prvoj polovini osamnaestog veka! Sat koji imate priliku da vidite ovde je star između 275 i 290 godina!

Počnimo prvo od brenda. U ono vreme brendovi kao takvi, tačnije kompanije, nisu postojali u toj formi već se sve svodilo na zanatlijske časovničarske radnje. Tada su zapravo časovničari bili ono što su danas kompanije. Ljudi od zanata, koje treba više da cenimo i poštujemo, su početkom 18. veka bili ti koji su krojili svet satova i istom podarivali razna umetnička dela. Jedan među mnogima, sa registrovanom radnjom ”at the Dial and Wheel” u Leadenhall ulici u Londonu bio je Džordž Klark (George Clarke). On je na pomenutoj lokaciji živeo i radio u periodu od 1725. godine sve do smrti 1766. (izvor: Loomes, B. (2006). “Watchmakers and Clockmakers of the World”, N.A.G. Press, London)

Koliko je ovo bilo davno najbolje će vam pokazati spisak najstarijih registrovanih brendova na svetu:
1. Blancpain (1735.)
2. Vacheron Constantin (1755.)
3. Breguet (1775.)

Gospodin Klark je bio savremenik i kolega najvećim umovima koje je horologija imala te je imao i registrovanu radnju pre svih pomenutih na spisku iznad ali nije potrajao dovoljno dugo (nije imao naslednike) kako bi se njegova radnja pretvorila u postrojenje za proizvodnju a kasnije postala i sam brend – što se na primer dogodilo sa Vacheron Constantinom.

Za tih 40 godina rada u Londonu stekao je status jednog od najboljih časovničara u Britaniji koji je zadobio poverenje britanske vlade i za istu izrađivao satove. Takođe zbog značaja njegovog posla kao i umeća kojim je baratao u odnosu na kolege gospodin Klark dobio je posao da izrađuje satove za izvoz u Otomansko carstvo. Njegovi stoni i zidni časovnici izrađivanu su po porudžbini i izvoženi u Konstantinopolj znamenitim turskim vladarima i imućnim gospodarima. Otuda možemo videti raznolikost izrade i široki opus znanja koji je u svojim rukama posedovao Džordž Klark te sam naišao na razne izvedbe od običnih mesinganih satova, manjih sa zlatnim detaljima do onih koji su izrađeni od drveta i ukrašeni sedefom.

Na satu iznad, kao i na satu vojvode Mišića možemo pronaći mnogo zajedničkih karakteristika od kojih je najvažnija otomanska ornamentika, odnosno ona koja je bila karakterisčina za arapski-muslimanski svet u periodu 16-20. veka. Za moje istraživanje najvažniji je detalj cifera i oznaka za časove i minute koji je mene i gospodina Srbu Mihajlovića u prvi mah zbunio. Detaljnom analizom istorijskih podataka utvrđeno je da su oznake na ciferu zapravo arapski brojevi koje je Otomansko carstvo preuzelo za upotrebu u okviru samog carstva. Ova numerologija nastala je u Indiji gde je putem islamskog sveta stigla na Bliski Istok i potom u Tursku gde je poprimila svoj oblik.

Ovakve brojčanike ću nazvati Serkisoff ciferi zbog istoimenog otomanskog uvoznika satova (kao što je Milan T Stefanović bio za Jugoslaviju) čiji se potpis nalazi na mnogim danas sačuvanim dženim satovima iz perioda 19-og i 20-og veka. Njegovi satovi su svi do jednog imali ovu vrstu brojčanika sa otomanskom numerologijom koja mi je pomogla da izvedem zaključak o oznakama na ciferu.

”Otomanska” numerologija

Arapsko-persijski brojevi nastali od indijskog numeričkog sistema bili su prilično popularni u periodu od 15. do 19. veka na području islamske zajednice na Bliskom Istoku. Putem trgovine i trgovaca ovaj način upotrebe brojeva i sami brojevi pristigli su u Otomansko carstvo i preuzeti su radi olakšane komunikacije sa susedima prilikom robno-novčane razmene. Ona se polako ali sigurno uvukla i u naučne krugove kao i među političku elitu koja je ove ispise prilagodila sebi te otuda uviđamo razliku između persijsko-arapskih brojeva i onih koje su koritstili Otomani.

Zapravo, veliko dostignuće bilo je kada se ovaj numerički sistem uvukao u naučne krugove i zaposeo najvažnije instrumente tog perioda koji su svedoci korišćenja ove numerologije. Neki od prvih instrumenata koji će imati direktan uticaj na početak korišćenja ovog sistema na ciferima stonih, zidnih, džepnih i retkih ručnih časovnika bili su sunčevi časovnici (slika ispod, izvor: ”World Maps for Finding the direction and Distance of Mecca: Examples of Innovation and Tradition in Islamic Science” autor: David A. King).

Sunčevi satovi su bili prvi načini merenja proteklog vremena i datiraju još iz antičkog doba. Tom linijom primećujemo mali, gotovo neprimetan napredak sve do 15-og veka kada se pojavljuju prve ”komplikovanije” sprave za merenje vremena, naravno samo sa jednom nepomičnom kazaljkom za pokazivanje proteklih časova. Otomansko prilagođavanje evropskim astronomskim instrumentima tog perioda značilo je preuzimanje njihove tehnologije ali zadržavanje sopstvenog numeričkog sistema čime smo dobili prve Serkisoff brojčanike!

Serkisoff konfiguraciju vidimo i na satu koji je pripadao vojvodi Živojinu Mišiću (slika iznad). To je sada lako objašnjivo jer znamo da je Džordž Klark pravio satove za izvoz Otomanima koji su zahtevali Serkisoff brojčanike kako bi lakše očitavali vreme a nisu imali dobrog i obučenog časovničara, jer taj zanat nije bio razvijen u njihovom carstvu dok je u Evropi cvetao. Ostao sam vam dužan još i detalj identifikacije oznaka sa cifera i šta koja znači te je u nastavku slika koja to pojašnjava (prvo pogledaj sliku broj 1 u podnaslovu ”Otomanska numerologija”):

Vojvoda Mišić je, uprkos tada zategnutim odnosima Srba i Otomana prihvatio poklon britanskog komandanta sa otomanskom ornamentikom što svedoči o profesionalizmu koji je gajio ne želeći da pokaže nepoštovanje. Takođe ovaj sat je svedok bitaka na Solunskom frontu odakle je prateći vojvodin paravan stigao u njegov dom u Beogradu. Prevaljen je veliki put do oslobođenja a ovaj sat je svojevrsni svedok svega što se odigralo pred kraj Prvog svetskog rata.

”Otomanska” ornamentika

Veoma važan detalj uz Serkisoff brojčanik jeste i otomanska ornamentika kojom je ovaj zidni časovnik ukrašen. Ona je dominanta na bočnim vratancima izrađenim od mesinga na kojima se nalazi po jedan polumesec kao simbol islamske vere oko kojeg izbijaju sunčevi zraci. Ostatak vratanca ukrašen je ručno rezbarenim motivima lišća i cveća gore i dole dok se na sredini istih sa desne strane nalazi otvor kroz koji prolazi jednostavan ključ-sistem za zabravljivanje vratanca uz okvir sata.

Prednju stranu koja je okrenuta ka onome ko očitava vreme čini velika mesingana ploča koja je takođe ručno rezbarena u centralnom delu dok se na sva 4 ćoška mogu pronaći uglasti ukrasi od mesinga koji su pričvršćeni za podlogu. Istu ili sličnu ornamentiku iste ili slične preciznosti izrade pronašao sam i na drugim satovima koje je Džordž Klark izrađivao za izvoz. Ne mogu da se oduprem utisku da je ovaj sat koji imam prilike da opišem u tekstu lošije urađen od onih na koje sam nailazio putem Interneta i drugih izvora. Nivo izrade detalja kao i preciznost ornamentičkih ukrasa nisu dovoljno dobri što može da ukaže na dva zaključka:

1. Sat vojvode Živojina Mišića nije bio prvobitno namenjen nekoj veoma značajnoj ili imućnoj osobi u Otomanskom carstvu pa Klark nije pristupio izradi sa velikom posvećenošću i/ili su zahtevi kupca bili skromni;
2. Sat je napravljen u ranom periodu karijere Džordža Klarka kada još nije dovoljno dobro razvio veštinu izrade otomanskih ukrasa i nije bio dovoljno dobro upoznat sa otomanskim (islamskim) simbolima što dovodi do krajnjeg zaključka da je ovo veoma star sat nastao sigurno pre 1740. godine.

Nažalost odgovor na to pitanje koji od ova dva izvedena zaključka je tačan nećemo nikada dobiti. Važna napomena za vas koji ste došli čak dovde čitajući ovaj tekst jeste da sat vojvode Mišića po svemu sudeći nikada nije završio u rukama onoga koji ga je naručio. Velika je verovatnoća da je poručen i izrađen zidni časovnik ostao u Britaniji sve do trenutka odlaska na Solunski front kada dolazi u ruke Živojina Mišića.

Komentarišući dizajn sata, njegov oblik i komponente moram ovaj podnaslov završiti komentarom o delovima koji nedostaju. To su minutna kazaljka, zvono i još jedan teg koji je korišćen za zvono. Teg koji je stigao u radnju Srbe Mihajlovića izgleda sićušno ali merenjem je zaključeno da ima 6kg što je ogroman težina za sat ovih dimenzija: visina sata 36cm, dužina 20cm a dubina oko 18cm. Ceo sat uključujući i konstrukciju mehanizma nisu teški koliko i jedan teg!

Minutna kazaljka je po rečima prof dr Vladimira Krivošejeva nedostajala i 2007. godine kada je sat primljen u Narodni muzej u Valjevu što znači da je ranije izgubljen od strane naslednika. Prvobitno sam dobio komentar da na ovom satu nije postojala minutara ni kada je proizveden ali to je nemoguće iz dva razloga:
– na satu su na spoljašnom obodu Serkisoff cifera ispisane minutne oznake (slika broj 17) što znači da je predviđeno očitavanje proteklih minuta i
– svi satovi iz tog perioda koje je izrađivao Džordž Klark za izvoz posedovali su izduženu kazaljku ukrašenu kazaljku.

Nedostatak drugog tega svedoči o tome da sat dugo nije bio u upotrebi, verovatno nikada posle smrti vojvode Mišića jer navijanje ovog sata zahteva odlično poznavanje časovnika jer prilikom navijanja zidnog sata teg mora polako da se spušta do svog položaja jer bi naglo puštanje istog prouzrokovalo nagli pokret i potres koji bi oštetito mehanizam.

Nedostatak zvona ide u prilog tome da se ovaj sat možda nikada nije koristio, tačnije tokom razgovora Srba Mihajlović i ja smo došli do zaključka da ovaj zidni časovnik ni sam vojvoda nikada nije video kako radi pravilno. Mesingani pravougaoni brojčanik se sa gornje strane završava polukrugom u koji je ucrtano ime časovničara a sam oblik je prouzrokovan zvonom koje je stajalo iza. Polukrug na vrhu služio je da prekrije veliko zvono kao na slici 27.

Na satu vojvode Mišića nedostaje i zvononosač od mesinga koji možete videti na slici iznad. Ali ostala je sačuvana poluga za otkucavanje od čelika koja je deo mehanizma. Pretražujući ostatak časovnika Srba Mihajlović je primetio da je sat već jednom bio kod časovničara ali veoma davno zbog tehnika koja je upotrebljena da se stari ležajevi vrate na prvobitan prečnik korišćenjem tehnike punziranja (tehnika kucanja malih krugova oko kruga ležaja koji je vremenom postao jajast).

Mehanizam iz 18. veka

Veoma je lepo videti mehanizme satova koji su pravljeni u 18. veku. Priznajem nisam veliki poznavalac istih i zato sam odlučio da se pozabavim ovim delom objašnjenja koji delovi čine mehanizam zidnog sata, kako se pokreću u pogon i šta nam to nedostaje da bi ovaj sat mogao ponovo da kuca u muzeju u Valjevu. U ovom delu posebnu pomoć pružio mi je časovničar Srba Mihajlović.

Mehanizam nam iz ove, savremene perspektive deluje jednstavno ali vratimo se u sredinu 18-og veka kada je časovnik pravljen. Tada je ovo bio vrhunac tehnike i tehnologije. Mehanizam zidnih satova sastojao se od par desetina delova što je u poređenju sa mehanizmima današnjih ručnih časovnika zaista malo. Prosečan broj elemenata u jednom mehaničkom ručnom časovniku iznosi oko 200!

Mišićev Geo. Clarke zidni časovnik sastojao se iz dva dela: niz zupčanika neophodan za rad sata i niz zupčanika potrebnih za rad velikog zvona. Uz konsultaciju sa časovničarom Srbom izdvojili smo dva najvažnije komponente ovog časovnika: verge escamepent (za koji nemamo dobar domaći prevod) i leptir.

Zupčanik koji se naziva leptir je poslednji u nizu zupčanika za zvono. Taj niz počinje velikim zupčanikom (great wheel) oko koga je namotana struna ili lanac ako je pogon na tegove (što u slučaju Mišićevog sata jeste). On služi da uspori snagu koja dolazi od federa i dovede je na broj obrtaja da čujemo zvono u pravilnim vremenskim intervalima. Da bi se došlo do odgovarajućih vremenskih intervala za izbijanje na leptiru se satvljaju otvori. Veći otvori ubrzavaju a manji usporavaju izbijanje. Takodje brzina može da zavisi i od broja zuba kao i od njegove težine.

Druga važna komponenta je verge escapement, odnosno anker i ankerad kojima se završava niz zupčanika (train wheel) a takođe počinju velikim zupčanikom (great wheel) oko kojeg je namotana struna ili lanac. Verge escapement služi da zaustavi energiju koja se otpušta od great wheela preko niza zupčanika (train wheel) i omogućava da se uskladi radni korak da bi sat pokazivao tačno vreme.

Na slici 30 prikazan je verge escapement koji je ranije bio u upotrebi, isti je kod Mišićevog sata a desno na slici se nalazi escapement koji je kasnije napravljen i sada je gotovo standard kod zidnih satova.

Živojin Mišić – završni čin

Prošle su 103 godine otkako je preminuo Živojin Mišić. Njegove podvige opisali su mnogi a ponavljam to još jednom najbolje od svih to je uradio Dobrica Ćosić – najbolji pisac među političarima ali i najgori političar među piscima. Još uvek su lik i delo vojvode Mišića inspirativni nama i nadolazećim generacijama te je prilika da uradim ovaj istraživački rad na temu zidnog sata koji je vojvoda posedovao zaista velika čast. Uživao sam pišući ovih 24.000+ karaktera koliko mi kompjuter otkucava u ovom momentu.

Sprovođenje ovog istraživačkog rada je moje delo uz pomoć gospodina Srbe Mihajlovića koji me je nesebično primio u njegov salon, pokazao sat i naučio me mnogo toga tokom ovog istraživanja. Veliku zahvalnost dugujem i prof dr Vladimiru Krivošejevu, muzejskom saradnik u Narodnom muzeju u Valjevu/direktoru od 2000. do 2018. godine. Njegova ekspertiza usmerila je moje istraživanje u pravom smeru i dovela do mojih zaključaka koje sam izložio u redovima iznad.

Za kraj zahvalnost svima vama koji ste došli do samog kraja ovog do sada najdužeg teksta na portalu satnaruci.com. Ukoliko ste zainteresovani za još kadrova ovog časovnika predlažem da pogledate dokumentarac koji smo snimili za Youtube nalog Sat na Ruci!